Ahilova peta

"Sanjam.
Sanjam velike snove. 
U velikim snovima svojim vidim muziku. Da vidim je. Lepa je kao klavir i hiljadu violina."


Kada sam kao mala shvatila da nemam dovoljno vremena da budem sve sto jesam uhvatila me je panika. Nisam zelela da budem besmrtna kao vecina ljudi, ne zelim nisad. Besmrtnost je uzasna jer ne ceni zivot. Dakle, uhvatila me je panika jer necu moci u taj jedan zivot koji imam, a narocito mladost da smestim sve sto zelim da imam. A za osobu koja je kontradiktorna koliko i ja to je prokletstvo najgore vrste. Zelim slobodu,zelim da se vezem. Zelim da putujem, nedostaju mi ljudi. Zelim da rizikujem, plasim se. Zelim da budem uspesna, lenja sam. I tako u nedogled... U meni ima previse ljudi, ocigledno.
Onda sam odlucila da postanem pisac. Ono sto ne mogu ja da prezivim, mogu moji likovi. I na taj nacin prozivecu sve sto vam svoje maste nisam mogla, nisam uspela, nisu mi dali ili sam se previse plasila da prozivim.
Smejacu se sreci koju nikada nisam licno osetila, posedovacu osobine koje nikada nisam sebi stvorila, upoznacu ljude koje nisam imala prilike, videcu mesta koja nikada nisam. Bolece me bol koji nisam iskusila. Zivecu zivot koji nisam uspela. Pisacu knjige o drugima, zaleci sto nisam od svog uspela da napravim remek.
Nisam li pesimisticna?
Dvadeset jedna godina i vec mislim da nikada necu ostaviti trag na ovom svetu.

Pre no sto dam objasnjenje za svoje razmisljanje, zelim da se ogradim da o sebi ne mislim kao o polu/coveku polu/bogu zbog poredjenja koje sledi...

Ahil je imao izbor. Majka,prorocica, rekla mu je da su pred njim dva puta: put srece i put slave. Ukoliko ne ode u rat, imace divnu zenu, mnogo dece i srecan i miran zivot... Ali zivot koji ce trajati do njegove smrti. No,ukoliko ode u Troju, bice besmrtan. Bice legenda. Price o njemu zivece zauvek.

Ahil je zeleo slavu, a ja zelim ljubav. Dom.  I jedno i drugo su prokletstvo za nas ambiciozne. Jel tako Ahile?

Ovo itekako zvuci kao sebicno razmisljanje. Koga briga za moje neispunjene zelje i snove? Zasto bi ljudi morali da pate od mog loseg pisanja jer sam ja odlucila da sebe ogranicim? Pa u tome i jeste stvar:
Niste ograniceni. Niko nije. Covek moze sve sto pozeli-pa i da zivi 1000 zivota. Kao sto cu ja ziveti.

Apatija Božića

Mir Božiji, Hristos se rodi!

Ne znam tačno kome ovo želim jer u suštini ne znam ni ko će ovo čitati. I da li će iko... Najbolje bi bilo da ne pročita niko.
Već u prvoj rečenici ovog polu-anonimnog, polu-očajnog-za-pažnjom posta primećujem sopstevnu apatiju i želju da se opravdam zbog nje. I dalje ne znam kome, ali opravdaću se.

Nisam volela Božić nikada. Ni kao mala, ni sada kada sam ”velika” (u suštini teško da se išta promenilo  u toj tranziciji od male do velike,osim fizičkog izgleda i eventualno potrebe za porocima). Bilo je nečeg za mene suviše veštačkog u tim praznicima. Očekuje se da budemo srećni. Očekuje se da budemo dobri. Očekuje se da budemo vernici. Očekuje se da budemo porodica.
Ja jesam vernik. Ako uopšte znam šta to sada znači, biti vernik. Ja sam svoja verzija vernika. Verujem u Boga. Verujem da On postoji. Verujem da čovek nikada nije, ne mora da bude, i neće biti potpuno sam. I verujem u Nadu. I u Ljubav. To je moje shvatanje vernika, i taj vernik jesam. Ali nikada, koliko god se trudila, nisam verovala da je moja porodica srećna.
Postoji onaj trenutak dok čitate roman, kada pisac dolazi do teme ”porodica”, i nikada je ne opisuje kao srećnu. Uvek ima zamršenih odnosa, osećanja pomirljivosti sa nesavršenošću i neraščišćenih računa. Valjda nijedna porodica nije zaista srećna. Ili, ukoliko neko ima srećnu porodicu, nije postao pisac (a i kako bi mogao da bude?).
Moja porodica je uvek bila nešto kao izreka ”Širok osmeh, šupalj zub”. Mama j bila prelepa, vitka, malkice stidljiva i topla majka, a tata hladne fasade, i toplog srca, sa emocijama koje nikada nije naučio kako da iskaže. Veliki bankovni račun. Velika kuća. Velike mogućnosti. Sestra i ja smo imale sve što smo želele, ona uglavnom sve najnovije od tehnologije, a ja odeću i putovanja. Ovo je razglednica koju smo slali prijateljima i neznancima.
A onda kada smo ostajali sami toliko smo se svi trudili da za Božiće, Uskrse i rodjendane izgledamo jedni drugima i sami sebima srećno da smo se donekle i prevarili... Valjda je zato mami i tati trebalo dvadeset i tri godine da se razvedu. Ali teško da smo ikada izdržali te dvadesetčetvoročasovne praznike a da se ne pojavi bar jedan problem, jedna suza, jedna sumnja da nije ”to to”.
I tako su prolazile godine, bilo je tu mnogo usiljenih Božića, i plačljivih rodjendana, a bilo je i trenutaka kada smo zaista bili srećni. Samo što ta sreća nikada nije delovala prirodno. S druge strane, neprijatna tišina i tenzija, oh, oni su i te kako delovali prirodno. Bili su kao saliveni za nas. I u toj atmosferi smo se najbolje snalazili.
Stara sam dvadeset i jednu godinu, šest meseci, trinaest dana i nekoliko sati. Sedim na fotelji u tatinoj dnevnoj sobi, preko puta njega. Imam i majku i sestru koje se nalaze trenutno stanu na Banovom Brdu. Takodje imam i kuče koje je tamo sa njima. Imam mamin i tatin stan. Imam dve ”moje” sobe. Imam Božić, Uskrs, Novu godinu i rodjendan podeljen na dva dela. I imam dve verzije priče kako je do toga došlo. Imam i treću- moju.
Sve ovo traje već godinu i po dana. I trajaće...
Nije da ja nisam srećna. Jesam. UMEM da budem srećna, zaista. Samo što se plašim. U meni sumnja cvokoće pred svaku sreću (Balašević). Plašim se kraja. Šta kada ne budem više srećna? Šta ako ne budem imala krajieru kakvu želim? Šta ako ne budem imala život kakav želim? Šta ako se i ja razvedem? Šta ako se nikada ne udam? Šta ako on prestane da me voli? Šta ako ja  njega prestanem da volim?
Šta ako grešim negde a to ne znam? Šta ako grešim i pravim se da to ne znam? 

Bože oprosti mi što sam nezahvalna. 
Oprosti mi što sam alava na sreću.
Nikada mi sreće nije dovoljno, uvek se koncentrišem ta teritorije kojima ona ne vlada.
Opsrosti mi što sam toga svesna i ne menjam se.
I oprosti što Tvoje ime uzimam tako lako.

Želim da budem bolja ćerka. Bolja sestra. Strpljivija i poštenija devojka. Posvećenija drugarica. Kvalitetnija osoba. Vrednija studentkinja. A najviše od svega želim da budem bolja unuka.

Završiću ovaj apatični post i probati da počnem da budem barem jedno od stvari koje sam navela. Do sledećeg apatičnog Božića.